Haška (ne)pravda

Međunarodni Sud pravde u Hagu, a posebno njegov International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia, ICTY, evo već 24 godine dovodi moj osećaj za pravdu u pitanje. Neovisno o veličini kazne ili niskosti oslobađajućih presuda, taj moj osećaj nije nikad bio zadovoljen u potpunosti, a vrlo često ni približno. Pogotovo kada sam, pored presuda, saznavao i o (ne)uspešnosti njihovog sprovođenja, kada presuđeni bivaju pušteni kući nakon samo trećine preležane kazne, iz različitih razloga. Utešnim sam najčešće nalazio, nakon presuda, dužinu vremena koju su optuženi proveli u istražnom zatvoru, iako je i to, po meni, više dokaz nesposobnosti i neefikasnosti tužitelja da pomognu Sudu doneti pravedne odluke.
Navešću još jedan razlog zbog koga većinom ne razumem visine određenih kazni za ratne zločince: kada neko iz čista mira ubije dva ili više čoveka, postaje “masovni ubica” i svuda u svetu, u velikoj većini slučajeva, dobija smrtnu kaznu ili barem doživotnu robiju, ali kada neko u ratu poubija dva ili više nedužnih lica, dobija većinom vremenski ograničenu kaznu. Ponekad čak biva oslobođen optužbe, jer mrtva usta ne govore, a živa ga se i dalje plaše. Izgleda da je rat jedna velika olakšavajuća okolnost, u kojoj je sve manje-više dozvoljeno.
Najveći krivci, krivci “prvog reda” ili “ideolozi zločina” nikad nisu ni stigli do tačke da ih neko optuži, jer su pomrli na vreme, na šta je međunarodna zajednica (čitaj: “njihovi poslodavci”) strpljivo čekala desetak godina, dok je onaj najboljeg zdravlja stigao to učiniti, nakon optužbe, kratko pre završetka suđenja. U ovu grupu spadaju i mnogi koje još nismo ni identifikovali kao takve, jer su ostali sakriveni iza svojih (doživotnih) predsednićkih mandata i akademskih stolica, diplomatskih predstavništava i fotelja vojnih atašea, biroa međunarodnih institucija i svetskih banaka.
Sledeći najveći krivci “drugog reda” ili “organizatori zločina” su ili vrlo brzo bivani oslobađani optužbe, ili presuđivani na dugoročne, u praksi kratkotrajne, zatvorske kazne ili revizijom oslobađani nakon presuda. Neki od njih su čuvani i preko desetak godina u “zamrzivaču”, pa onda tek “pronalaženi” i dovođeni pred Sud, neki sede i dan-danas u Moskvi ili u vladama i demokratskim institucijama, kao što su Sabori, Skupštine, Parlamenti i Akademije zemalja naslednica SFRJ.
Najcrnje su u svemu prošli krivci “trećeg reda” ili “izvršitelji zločina”, moglo bi se čak reči “sitne ribe”, iako oni to nisu, s obzirom na brutalitet i veličinu zločina kojega su počinili. Iako i u njihovim redovima ima još mnogih na slobodi, ipak je tu Sud pravde u dosadašnjim presudama i njihovom sprovođenju ostao najbliži mojim shvatanjima.
Krivci “četvrtog reda” ili bolje rečeno “SVI MI”, nikada neće ni izaći pred neke druge sudove, osim Suda istorije, imaginarnog izvršitelja iracionalnog pojma Pravde, u svom njenom slepilu. A na tom Sudu će nas dolazeće vreme osuditi (verovatno, nadam se) kao one koji su nikogovićima dopustili unazaditi civilizacijsku istoriju ljudi na ovim prostorima.
Kako mi je osećaj za pravdu svim ovim teško doveden u sumnju, morao sam se nedavno zapitati šta je to i odakle ga imam. Moja najranija sećanja na moju primenu pravde u mom životu tiču se nekoliko dešavanja iz otprilike onog vremena kada sam imao samo pet ili šest godina. Prvo i starije je vezano za klikeranje, kada mi je klinac iz susedne zgrade, nakon njegovog poraza na terenu, umesto da mi da jedan kliker, ukrao moj i brzo pobegao. Nemoć koju sam pri tom osetio, jer je on bio mnogo brži od mene u trčanju, je definisala nepravdu u meni za sva buduća vremena. “Pa to je nepravda”, onako Kalimerski, je bilo sve što sam mu uspeo doviknuti prije nego što je zamakao u ulaz te susedne zgrade. Tek sutradan sam dobio nazad moj kliker, kada su naši roditelji porazgovarali o tome. Pri tom sam naučio nekoliko važnih pojedinosti o pravdi: da je nepravda brža i spretnija, da nema pravde bez autoriteta koji je sprovodi i ono što mi je zaista zasmetalo, da pravda može biti nepotpuna (lopovčina nije dobio nikakvu kaznu, samo je ostao bez ukradenog klikera). Drugo sećanje je vezano za moje prvo čitanje bajki. Naime, čitajući “Crvenkapu” sam, kao dete bogato slikovnom fantazijom, primetio scenu sa Lovcom, zlim Vukom i Babom. To je ona scena u kojoj Lovac prvo ubije vuka (verovatno puškom), onda mu raspori stomak (nisam dotle znao da Lovci pored pušaka nose i noževe, tek kasnije je Rambo upotpunio ovu sliku), izvadi živu babu (“hajde da se lažemo, al ti da mi sve veruješ”-toliko glup klinac ipak nisam bio), natrpa kamenje u Vukov stomak (s obzirom da je baba izvađena živa, ovde sam odmah prihvatio i da je Vuk još uvek živ na ovom mestu u priči i odmah se zgrozio ovakvoj perverziji nad jadnom životinjom) i baci ga u bunar (što zagadi bunar?). Ovo je otprilike bio moj tok misli čitajući “Crvenkapu”. Ono što je važnije je da sam, razmišljajući o njoj nakon čitanja, došao do zaključka da je, pored zlog Vuka, možda i Lovac negativna uloga u svemu, barem po karakteru i ponašanju. Pri tom sam naučio da je Vuku uvek jednostavno dokazati zločin: em ima velike oči, uši i zube, em su mu tragovi u šumi ostali neprikriveni i krvavi. Teže je to dokazati Lovcu, čoveku obrazovanom i lukavom, naoružanom svim modernim tehnologijama, a još mu je uz to dodeljena pozitivna uloga od početka priče.
Naučio sam i to da neko može da zastupa i sprovodi pravdu, ali na jedan lažljiv i nepravičan način. Sve u svemu, ja sam vrlo brzo otkrio da poimanje pravde nije jednostavna crno-bela slika, nego mnogo više zavisi od situacije i ugla posmatrača i da je tu potrebno određeno diferenciranje. Ovakva i slična saznanja o pravdi i njenom uspehu su me relativno uspešno vodila do devedesetih godina, kada se odjednom činilo da je nepravda preovladala posvuda i da ju je nemoguće pobediti. Ta se nepravda osećala na radnom mestu, od momenta kada su nam prestali davati plate, jer su im pare trebale za ratne pripreme, pa preko međunacionalne mržnje koja je vladala u razgovorima običnih ljudi oko mene, u kojoj su “pravedni” bili samo čistokrvni (Srbi, u mom slučaju), pa do početnih mobilizacija i slanja za Vukovar, u “klanicu”, momenta u kome sam shvatio da moja generacija treba da gine zarad mržnje starije, očeve generacije. Kada se gine je uvek nepravedno.
Ono sa čime nas je svet hteo nanovo civilizirati, u vremenu rata i nakon ratnih dešavanja devedesetih, pored sankcija i bombardovanja, tajnih i javnih isporuka oružja zaraćenim stranama, diplomatskih pregovora i političkih zavrzlama, bilo je i aktiviranje posebnog odelenja za suđenje ratnim zločincima sa našeg terena u okviru međunarodnog Suda pravde u Hagu. U njegovu pravićnost i autoritet sam i ja, kao i mnogi drugi nemoćni ljudi, polagao veliku nadu. Očekivao sam pored strogih presuda najviše da će njegovim radom nacionalističke ideologije, koje su dovele do rata, dospeti na đubrište istorije i da će narod uvideti dokle su ga politički slepe vođe odvele: naime, do civilizacijske provalije i samouništenja. No, vreme iza nas je pokazalo upravo suprotno: što je više sudskih procesa završavano, sve je većim bivao jaz između haške pravde i mojih shvatanja. Na vlast su u međuvremenu dolazile (ili trajno ostajale, jače nego ikada pre) upravo one iste, nacionalističke partije, brojni (verovatno) zločinci su ostajali nekažnjeni i nedodirljivi, a narod se uporno nije odricao takvih ideologija. Dešavalo se sve češće da i ja sebe sumnjićim u mojim paralelnim “presudama” haškog Tribunala, onakvim kakvim bih ih ja dao, da sam nekakav sudac postao. Tada sam počeo nešto više čitati na ovu temu i otkrio sledeće (sve što sada dolazi u tekstu, je iz različitih izvora sa interneta i iz knjiga, a odabrao sam samo kraći pregled različitih citata):
“Pravda označava idealno stanje društvenih međudelovanja u kojima vlada poštena i nepristrana ravnoteža interesa i raspodela dobara kao i mogučnosti između osoba ili skupina. Predstavlja vrednosno načelo raspodele koje određuje koliko dobara i koliko tereta (prava i obaveza) treba dati subjektima društvenih odnosa. Obzirom na to da raspodelu, preko zakona, vrši država, evidentno je da između pravde i prava postoji neraskidiva veza. Pravda je i koncept pravičnog i moralnog postupanja prema svim osobama (fizička osoba i pravna osoba), posebno u zakonu. Na pravdu se često gleda kao na stalni napor da se čini ono što je ispravno. Pravda nije racionalna kategorija, jer, po Epikuru: “”Pravda sama po sebi ne postoji, nego je ona u međusobnom ljudskom saobračaju, u bilo kojem kraju i svakog puta, neki dogovor da se šteta ne nanosi i ne trpi.” Misao Hansa Kelsena: “Pravda je iracionalna ideja. Ma koliko neophodna bila za ljudsko htenje i akciju, ona je nedostupna saznanju. Ako se posmatra s gledišta racionalnog saznanja, postoje samo interesi i otud sukobi interesa. Njih može rešiti poredak koji ili zadovoljava jedne interese na račun drugih ili pokušava da ostvari kompromis između suprotstavljenih interesa. Da je jedan od ta dva poretka “pravedan” – to se ne može utvrditi racionalnim saznanjem. Takvo saznanje može obuhvatiti samo pozitivan poredak koji se može opaziti preko akata koji se objektivno mogu utvrditi.” Pravednost je idealno, moralno ispravno stanje stvari ili ličnosti. Socijalna ili društvena pravda je koncept društva prema kom se pravda u nekom društvu može ustanoviti jedino ako se odražava kroz sve njegove aspekte, a ne samo kroz jednakost pojedinaca pred zakonom. Aristotelska pravda: “Prema tome, jasno je da su jedni ljudi po prirodi slobodni, a drugi robovi i da je za robove i korisno i pravedno da robuju… Tako je pravedno ono što je zakonito i jednako, a nepravedno ono što je protuzakonito i nejednako. Zakoni propisuju pravdu svim stvarima, težeci zajedničkom probitku, ili za sve ili za one najbolje ili za močnike (prema kreposti) ili što god slično; tako da na jedan način pravednim nazivamo sve stvari koje tvore i čuvaju blaženstvo i njegove sastavine u državnom zajedništvu. Isto tako nisu posvuda iste one stvari koje su pravedne ne po naravi, nego po ljudima, jer nisu isti ni državni ustavi,…” A Zakon je, po Ciceronu: “… duh i um razboritog čoveka, merilo pravde i nepravde.” Platon: “Pravednost je korist jačega, a nepravednost je vlastiti probitak i korist.” Njegoš: “Kome zakon leži u topuzu, tragovi mu smrde nečovještvom.”
Naravno da je ovo moj lični izbor tuđih razmišljanja o pravdi i da je, kao takav, tendeciozan u cilju dokazivanja mog ličnog stava, od toga ne bežim. Ono što sam naučio ovaj put je, da je pravda stvar države, one iste države koja zastupa nečije interese, da je kao takva deo vladajućeg morala i da ima političku upotrebu. Da su i država i moral klasne komponente, delovi klasne borbe, to sam znao i ranije, ali za pravdu nisam bio svestan. Ovakva i slična razmišljanja drugih pomogla su mi da shvatim sopstvene kriterijume “delenja pravde” do sada, a oni jesu (u meni) strogo definisani mojim pripadništvom radničkoj klasi i njenoj klasnoj borbi. Moja pravda ima boju i ona je crvena, kao što su crveni makovi na poljima u kojima leže mrtvi proleteri iz NOB-a. To je pravda antifašističke borbe, protiv kapitalističkog šovinizma, militantizma, imperijalizma. Moja pravda je revolucionarno nemilosrdna i brutalna, jer je to pravda potlačene klase, koja se bori za (ponovni) dolazak na vlast. To je pravda radnika i seljaka nad eksploatatorima svih boja, neovisno o tome dali nam kradu platu, državu, istoriju ili nacionalnost. To je pravda robova od pamtiveka protiv njihovih robovlasnika. Moja pravda je i ogledalo budućnosti, dolazećeg vremena, idealizacija pravednijeg ljudskog društva, ali tek nakon Revolucije i njenih baklji. Ona je ujedno i težnja dostizanja socijalne pravde, bez različitosti koja se zasniva samo na osnovama privatne svojine i svojinskih odnosa. U mojoj pravdi nema milosti onima koji su mojoj, nekada vladajućoj, radničkoj klasi silom oduzeli vodeći položaj u društvu, razbili moju socijalističku domovinu zarad svoje gramzivosti, a zemlju rasprodali belosvetskim bogatašima u bescenje. U mojoj pravdi nema milosti ni onima koji su zarad svojih nacionalističkih ciljeva ubili našu jugoslovensku multinacionalnu zajednicu, ali ni onima koji danas svoje sopstvene narode izrabljuju i dalje u ime tih istih ciljeva. U njoj nema milosti ni prema nekadašnjim pripadnicima moje Kompartije, koji su devedesetih masovno prešli u novostvorene nacionalističke, kvazisocijalističke, socijaldemokratske ili neke druge buržoaske partije, koje danas vladaju ovim prostorima. Nema milosti ni brojnim intelektualcima i njihovim manifestima, deklaracijama, pamfletima i knjigama, sa skrivenim ili otvorenim antijugoslovenskim i antiradničkim predznakom. U toj mojoj pravdi ima samo malo suzdržanosti prema radnicima i seljacima, koji su to bili i ostali, onoliko suzdržanosti koliko im je potrebno da se opamete i krenu iznova se boriti za svoja prava, ali nema nimalo sažaljenja za situaciju u kojoj se nalaze, jer su tako hteli od kako su prodali za šaku deonica svoj vodeći položaj u društvu, jer nisu izašli na fabričke barikade kada su nam ukidali radničke Savete, poljoprivredne Zadruge i sistem samoupravljanja.
Međunarodni sud Pravde u Hagu ne može ni suditi u ime moje klase, jer ne zastupa njene interese. Tim Tribunalom danas rukovodi bankarsko-kapitalistička svetska elita, koja je nakon razbijanja uticaja Istočnog bloka, Pokreta nesvrstanih, arapske Lige, afričke Unije i drugih manje poznatih međudržavnih organizacija u okvirima Ujedinjenih nacija preuzela do kraja vodeću ulogu. To je proces koji je započet davnih pedesetih, kratko nakon osnivanja UN, kada je američki kapital preuzeo MMF i Svetsku banku, čija je ideja postojanja u suštini vrlo pozitivna, jer ostale zemlje sveta nisu posedovale potrebne pare za njihovo delovanje, a završen procesom globalizacije na prelasku ovih vekova. Pravda tog svetskog kapitalističkog Konglomerata može samo biti pravda u službi njegovog globalnog interesa. Projekcija te pravde na suđenja u Hagu našim sunarodnicima je u svakom momentu prilagođena njegovim momentalnim ekonomskim i političkim potrebama na našim prostorima, ali i njegovim dugoročnijim planovima vladavine nad modernim svetom. Jedan od važnih delova tih planova je i sprečavanje podizanja novih socijalističkih Revolucija postavljanjem nacionalističkih balvana na mogućem putu. Očigledno su kapitalisti u međuvremenu ne samo pročitali Marksa i Lenjina, nego tačno izučili ovo teorijsko gradivo i njegovu dosadašnju primenu u praksi, puteve nastanka i razvitka, uzroke uspeha i propasti socijalističkih revolucija i iskustva uspelih kontrarevolucija s kraja prošlog veka. Iz svih ovih razloga se moj osećaj za pravdu do sada nije poklapao sa presudama Suda pravde u Hagu. Sve do danas nisam u potpunosti shvatao misao Henrija Becque: “Osveta je ipak najsigurniji način da se postigne pravda”. Sada shvatam, jer “i osveta naša crvena će biti”, kad-tad…
Autor: Frederik
This entry was posted in Demokratija and tagged , , , , , , , , , , , , , , , . Bookmark the permalink.

Hinterlasse eine Antwort

Deine E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht. Erforderliche Felder sind markiert *

Du kannst folgende HTML-Tags benutzen: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>